Jedno jutro krajem sedmog meseca trudnoće probudilo me pucanje vodenjaka. Morala sam da ostanem u bolnici do porođaja. Uspeli smo da održimo bebu u stomaku još dve nedelje.... U tom periodu već je krenuo pomalo kolostrum pa se nisam plašila da li ću imati mleka kada se porodim, znam, pošto imam još jedno dete, da se na laktaciji mora raditi, pogotovo kada je u pitanju carski rez kao u mom slučaju. Beba je došla na svet početkom osmog meseca trudnoće, mislila sam da neću dobiti mleko dovoljno da bi on siskao ali da će vremenom nadoći, ali bilo ga je i to poprilično. Pošto je beka bio na poluintenzivnoj nisam mogla da ga dojim kada je on to hteo nego dva puta dnevno i onda ostavim mleko za kasnije da sestre daju bebi.

Treći dan nakon porođaja dobijem bolničku infekciju i priključe me na jake terapije pored kojih nisam smela da dojim. Prestanak dojenja, što znači manje poseta bebi, bolne terapije, previše dana u bolnici, veliki stres za jednu porodilju usled kog odjednom izgubim mleko.... to je za mene bio šok ... Trudila sam se da se izmazam što više, da povratim mleko i sačuvam za svoju bebu ali jedva da sam izmlazala.po par kapi za ceo dan.... vrlo poražavajuće....

Došli smo kući, mogla sam ponovo da dojim ali i dalje nije bilo mleka.... Odlučila sam da ne odustajem, stavljala sam bebu na grudi svakih sat vremena, u međuvremenu se izmlazala, puštala ga da bude gladan.... Posle tri dana mučenja mleko je krenulo, moja beba je imala.dovoljno mlekca za obroke. Sada ima 6 meseci samo doji i napreduje po 1,300 kg mesečno !
Svaka žena može da doji, treba biti samo uporan....