Moja priča počinje tipično još u porodilištu.
Obzirom da mi je bio prvi porođaj kad su mi doneli bebu mislila sam da neću znati šta sa njom. Možda zvuči otrcano ali stvarno kad sam je uzela u ruke to je bio najlepši osećaj na svetu. Toliko je sve išlo spontano i lako kao da smo celog života zajedno... Medicinska sestra mi je pokazala kako da je dojim i taj prvi kontakt je bio stvarno poseban. Nekako smo se odmah povezale, i tu počinje naša čarolija koja je trajala punih godinu dana koliko sam dojila svoju mezimicu. Svaki podoj je bio priča za sebe... koliko sam je puta mazila po glavici i pričala joj razne priče, pevala. Nikada ali stvarno nikada mi to nije palo teško, niti mi bilo dosadno. Znala sam da su to nasi najintimniji trenuci koji pripadaju samo nama dvema i želela sam da uživam u njima. Nije uvek bilo lako, sećam se i onih bolnih ragada, nicanja zubića kad me je grizla do krvi, skokova u razvoju kad je siskila na svakih sat vremena. A ja umorna, izmrcvarena,svaki put je sa osmehom uzimala najnežnije u svoje ruke. Sve u životu prođe pa tako i taj period dojenja. Ali znam da ona veza koju smo uspostavile trajaće dok sam živa.