Tog trenutka sam u bolničkom krevetu, glasom osuvelim od krika na porođajnom stolu, prepričavala svojoj majci događaje sa porođaja. Majka. Koliko se samo žrtvovala za mene! Zar tek sada da stvarno shvatim njenu žrtvu!
Razgovor prekida babica koja u rukama nosi bebu, obraćajući mi se : ,, Majko, evo vaše bebe! " Zatreslo mi se i srce i ruke! Srce od radosti, ruke od neiskustva. Majka. Pa to sam sada i ja! I upravo su mi doneli moje prvo čedo na njen prvi podoj. Babica je namestila na dojku i onda je počelo... poteklo je svega par kapi, a ona je vukla tražeći još. Moja malena devojčica, rođena skoro mesec dana pre termina. Moje mleko joj je toliko trebalo da bi napredovala, a tako ga je malo bilo. Mora na dohranu, tako su mi rekli, i na infuziju, jer je rođena sitna. Dok sam gledala druge majke u sobi kako doje svoju decu, gučeći i smeškajući im se zadovoljno, ja sam svoju devojčicu čekala satima... tek bi mi je uveče doneli na podoj, pa kad vide da nemam dovoljno mleka odmah bi ponovo posegli za dohranom...To je trajalo par dana a za mene kao večnost! Nisam mogla da shvatim zašto nemam mleka, bojala sam se da li će uopšte i da krene. Bila sam uplašena i usamljena. Čekala sam svoju ćerku da mi ona tako malena ulije snagu. E a onda je proradio inat! I instinkt majke! I želja i upornost! Rešila sam da se borim. Majka. To sam sada ja! Uzela sam od sestara električnu pumpicu za izmlazavanje. Po ceo dan sam visila nad njom. Izvlačila mi je mleko kap po kap. Spavalo mi se. Bolela me je rana. Krvarila sam po spavaćici i posteljini. Ali nisam odustajala. Jer ja sam majka i mom detetu treba moje mleko. Sutradan je krenulo samo, pumpica mi više nije trebala.. Samo dve najnežnije usne koje su crple sve što im treba za napredak, tu iz dva izvora blizu srca koje kuca najjače za jedno biće. Za moju ćerku! Ćerka. Pa to je blagoslov Božiji! Hvala mu za svaku kap mleka koja daje život mom životu! I hvala mojoj majci, koju tek sada stvarno razumem.