Porodila sam se carskim rezom. Želela sam prirodan porođaj ali je doktor insistirao na tome da zakažemo carski rez jer je bilo bezbednije za bebu i ja sam samo zbog toga pristala. Nakon porođaja sestra mi je donela bebca i predložila da ga odmah stavim do sebe da bi počeo da sisa. Želela sam da ga dojim, da mu pružim odmah na početku života ono što je najbolje za njega. Stavljala sam ga na dojku više puta dnevno a kada bi se uspavao masirala bi grudi jer su me bolele sve više i više... Plašila sam se da ne dobijem mastitis jer mi je bila povišena temperatura i bila sam jako žedna. Onda sam se još više i jače masirala i bebca češće stavljala na dojku. On je pomagao meni a ja njemu. Oboje smo bili baš uporni, s tim što je on bio gladan pa bi se posle nekog vremena iznervirao zato što nema mleka, ujedao bi me kao kučence, onda bi plakao... Ubrzo su mi se stvorile rane po grudima - ragade, mazala sam ih biljnim uljem ali mi to nije mnogo pomoglo jer je bebac često sisao. Svaki put stisnem zube pa ga, i pored bola, njegovih ujeda, plača i rana ipak držima na grudima dok on isisava prve kapi mleka - kolostrum. Mleko je postepeno nadošlo i tek trećeg dana sam imala količinu dovoljnu da mu utolim glad. Odbijala sam dohranu, jedna sestra mi je rekla da ostale o meni pričaju kako sam luda što neću dohranu za bebca. Ja sam znala da će mleko da nadođe i nisam želela dohranu jer je njemu lako bilo dostupna, pa se posle bunio zato što moje mleko nije mogao tako brzo i bez truda da popije. Znala sam da on isisava svaku kap mleka, nije bio lenj i uz moju pomoć brzo je naučio da sisa. Neću nikad da zaboravim njegov izraz lica i koliko se iznenadio kada je počeo da sisa a mleko krenulo u mlazu. Stigla je zaslužena nagrada za njega, ali i za mene. Mnogo sam bila srećna kada je konačno bio potpuno sit. Meni će tih pet dana u porodilištu ostati zauvek u lepom sećanju. Moja beba i ja, sa istom željom, zajedno smo se borili za novi život.