Koliko sam samo predavanja o dojenju posetila, tekstova pročitala, dana provela čekajući te i maštajući da te uzmem u svoje naručje i nahranim. Otišla si, a da sam ti samo okice videla. Ostale su grudi pune mleka, i moj strah da nikada neću moći da nahranim drugu bebu, a da se tebe ne setim. Kasija, čedo moje milo...
Ni godina nije prošla, a na ovaj svet Katja nam je došla, da ispuni prazninu u naručju, da je volim koliko sam tebe volela.
Grudi opet pune mleka, a nijedna priča o dojenju, koju pročitah ili čuh, nije bila dovoljna da me nauči kako da dojim Katju. Nikada mi niko nije pričao da će tako boleti, da će suze teći, da će Katja plakati, a da ja neću umeti da je nahranim. Ali, želela sam to silno, da je uzmem u naručje i podojim, na grudima osetim, pomazim... Nisam umela, nije ni ona, ali sve naše suze nisu bile uzaludne. Trpela sam bol, samo da ostane u mom naručju. Hranila sam je i plakala, sve dok nije naučila. Uspele smo zajedno, srećko moj mali. Iako niko nikada nije rekao da je dojenje teško koliko i sam porođaj, iako niko nikada nije rekao koliko će boleti, koliko neprijatno i teško biti, uspele smo. Samo neka je tu, u mom naručju.