Prvi podoj pre skoro 8 godina...taj važan trenutak u kojem držiš svoju tek rođenu bebu na grudima i blagosloven osećaj dok tek onako neuko doji učini te posebnom za ceo život. Malo poteškoća ali dosta upornosti i želje da daš sve od sebe za to maleno biće prebrodi sve, umiri svaku nervozu, ublaži grčiće, utiša neutešni plač, a tvoje M postane toliko veliko da poželiš da ga zauvek tako držiš. I dojilo se 16 meseci...bilo je teško "rastati se" i pustiti ga da "poraste". Posle 2 godine, još jedna srećica, malo lenja, ali ješna i izmuzavanje za dodavanje nakon podoja i mala borba u kojoj ona jača i nastavlja sama...dobro napreduje ali posle 14 meseci mora da prekine zato što čekamo još jednog brata. I treći put, poseban kao da je prvi...uživanje ali uz veće iskustvo i samopouzdanje. I okice koje gledaju toliko posebno dok doje i osluškuju mamino srce. Trajalo je 15 meseci...
I uvek kad je zatrebalo, u kući, u parku, restoranu...bez izuzetka i sa ponosom.
Mame, dojite svoju decu, trudite se. Svaka može, samo ako želi, želja prebrođava sve. Nekada je teško i pomisao da nema dovoljno, da ipak dohrana postoji...ali instikt je toliko jak, nadođe mleka koliko treba i sreća oboje i pobeda...po ko zna koji put. Uvek pobedite sa svakim podojem, sa svakom kapi mleka, sa njegovim osmehom...i vašim zadovoljstvom. Verujte da možete, jer beba sigurno može, a zavisi od vas. Neka M postane toliko veliko i veličanstveno kao što je i stvorenje koje ste donele na svet. Svaka MOŽE !