Iako sam postala mama sa 27 godina nisam znala ništa o dojenju. Sve je novo za mene, oko dojenja, držanja, spavanja...što bi se reklo slatke muke. U bolnici niko nije hteo da se pozabavi nama i pomogne nam kako nahraniti bebu. Donesu bebu i snađite se kako znate i umete. Bila sam uporna pumpicama i ručno što bi se reklo, na sve načine pokušavala ali mleka slabo ima. Beba nije dolazila kod mene jer sam se razbolela. Četvrtog dana pred izlazak donose mi bebu, pitala sam med.sestru da mi pomogne oko dojenja, njene reči :" Ne možete da dojite bebu." E pa uspeću kako znam i umem! Beba pokušava, bori se ali ne uspeva nam. Izlazimo iz bolnice, borimo se sa dojenjem. Često beba siki, mleko je krenulo. Srećni smo, bez obzira što smo imali česte podoje. Dolazi patronožna, merenje sledi. Sledi užas beba kalirala, dosta. Sekiram se, plačem. Nastavljamo sa dojenjem, uporni smo. Mleka sve više ima, beba smanjuje češće ručkanje. Sledi merenje posle par dana, muka me hvata šta će biti. Opaaaa, vaga pokazuje napredak. Bravo bebo, uspele smo. I tako, upornost se uvek isplati!