Naša Lena je još u stomaku pokazala da je vrlo nemirna i da jedva čeka da upozna to dvoje dosadnjakovića koji su je non-stop mazili, tepali joj, pričali i pevali, ali niko nije očekivao da će baš toliko požuriti. Tako se ova mrvica izborila da na veoma težak način dođe na svet u 33.nedelji svog postojanja, sa jedva par grama preko 2 kilograma. Dve nedelje smo se gledale samo preko plastike inkubatora, ona sa cevčicama i monitorima, mi sa beskrajnim strahom i nadom. Tada smo shvatili da će trud da se mleko održi bez bebe biti veoma iscrpljujuć i naporan. Ipak, i to smo uspeli i Lena je pila mamino mleko na špric i cevčicu. Napokon, posle dve nedelje, prvi put sam uzela u ruke svoju palčicu, tada sa 1920 grama. Išli smo svakodnevno u bolnicu na podoje, a ja sam mislila tada da nije bilo srećnije majke na svetu od mene. Sećam se kako sam plakala od sreće i prepričavala suprugu kako ‘mislim da je uspela da popije nešto’. Nažalost, ova bajka je trajala samo mesec dana od njenog dolaska kući, jer je usled prejakog refleksa otpuštanja mleka i slabog refleksa gutanja došlo do ozbiljnijeg gušenja, zbog čega smo završili i u bolnici. Od tog dana, pa sve do sada ( više od 6 meseci), moja Lena pije majčino mleko na flašicu. Mama ne bira- danju, noću, u gostima, pumpica je uz mene, a Lena je sita i srećna. Da je naporno-jeste, da sam sto puta pomislila da ću da odustanem- jesam, ali me svaki put razoružaju te oči pune obožavanja, pufnasti obrazi i najlepši bezubi osmeh na svetu. To mi daje snagu da istrajem i nadam se da kraj neće još dugo.