Moja priča počinje 11 jula 2017- te godine kad je na svet došao moj mali dečak koji je požurio da izađe 17 dana pre termina. U trudnoći sam išla na razne radionice i slušala o dojenju. Želela sam da uspem u tome. Kad su ga doneli kod mene u sobu već je bio sit. Pokušavala sam da ga dojim ali bezuspešno. Mleko nije izlazilo, a on nije znao da uhvati lepo i povuče. Jedna divna sestra mi je pomogla i mleko je krenulo. Međutim on i dalje ne zna kako da siki. U pomoć su mi došle veštačke bradavice. I tako malo po malo krenula sam da ga dojim. Prošlo je 10ak dana i one su bile prošlost. Tada smo uživali u svakom trenutku dojenja, dok posle 4 meseca nisam morala na operaciju jer sam dobila kamenje u žuči. Ta 3 dana u bolnici mi je bilo kao 3 godine. Nisam odustajala od dojenja i sa pumpicom sam izmlazavala svoje mleko u flašicu, muž je dolazio na svaka 3h što po danu što po noći u bolnicu da nosi kući da sin pije. To jutro su odneli više mleka jer sam se operisala. Nisam smela da mi dajem 48h zbog anestezije. Ali sam uprkos bolovima izmlazavala mleko samo da ne nestane. Konačno kad je sve prošlo opet smo bili on i ja ušuškani jedno uz drugo. I evo u julu punimo dve godine i još uvek sika nam je uteha, ljubav i jedna mirna luka.