Oduvek sam znala da ću dojiti svoju bebu. To mi je bilo tako normalno. Malo sam čitala pred porođaj, pričala sa prijateljicama i mislila to je to, da sve znam. A onda u bolnici nakon porođaja, bol u grudima, od nadošlog mleka, crvene bradavice koje peku i bebica koja neće da povuče jer su grudi tvrde. Pa onda izmuzavanje uz pomoć sestara, masiranje i uporno stavljanje bebe da ručka, a ujedno pomogne meni, da se rešim tog bola. To nisam baš tako zamišljala, al dobro. Polako se dovodi u red sve, ali onda briga da li ima dovoljno mleka, da li će da napreduje... I sve to tako traje do prve kontrole, dok se ne uverim da je beba ok, dovoljno je dobila na težini. Onda kreće opušteno dojenje, uživanje obostrano. On ručka i oseća bliskost, koju jedna flašica ne može da pruži, a ja zadovoljstvo, jer uspevam da nahranim svoju bebu, dok je držim tako malenu u svom naručju. Eto ta sada idilična slika traje već 4 meseca i biće sigurno do prve godine, zdravlje Bože. Tako, da ako bi me neko pitao za savet, rekla bih mu, da obavezno doji svoje dete, jer je to za njega od višestruke važnosti zbog zdravlja, imuniteta I te bliskosti koja se ostvaruje. U početku neće biti baš lako,ali da mame budu uporne, jer će ako istraju biti ponosne na sebe. 💝