Još u trudnoći sam razmišljala i molila se da mi pre svega beba bude zdrava i dobro, a zatim da imam mleka...
Želela sam žarko da dojim svoju bekanu, da osetim to zbližavanje, da joj budem hrana, uteha, i pre svega ljubav!
Ja nisam bila dojena, mama je bila mlada, nije ju to zanimalo i nekako uvek razmišljam, možda, samo možda, da me je dojila, da me je privila uza se, da mi je bila hrana, uteha i ljubav, možda bi ostala sa mnom. Možda bismo bile bliske, možda me ne bi ostavila tako lako.
"Želite li da je stavimo kod vas na grudi, da beba povuče kolostrum?" Uplašilo me je to pitanje, jer šta ako ga nema, a ja sam se toliko nadala?
Beba vuče, babica se smeje, odiže bebu od mene i kaže, "jaoj biće ovo mala halapljivica". Prizor bebe koja je sva musava u licu me je toliko nasmejao, da me nije zanimala ni rana koju imam, ni ubod igle i konca.
Od toga dana, uspešno dojimo, još malo će pet meseci, i ja ne mogu biti srećnija.
Dajem svom detetu ono najbitnije.
Sada je to već pesma, uživamo i ona i ja, lepo se namestimo, prilegnemo, mazimo se i sikimo.
Ta bliskost, ta povezanost, neopisiva je.

Nažalost, ima i onih mama, koje ne mogu da doje, ne zato što ne žele, već zato što ima nekih medicinskih poteškoća, zato što organizam tako želi ili ne želi i jednostavno, mame, nemojte kidati svoje živce zbog toga!
Nemojte plakati, nemojte se cepati... Teško vam je sigurno, ali vašoj bebi, trebate vi, vaša bliskost, vaša pažnja, ljubav i maženje. 💖
Niste manje mame ako ne možete da dojite!