Moja druga trudnoca je za mene bila jedno jako tesko i traumaticno iskustvo. Tako nesto ne bih nikom pozelela. Doktori su sve ucinili da se ja osecam nesigurnom, uplasenom, zabrinutom... Od price o povecanom nuhalnom naboru - neznatnom ali ne i zanemarljivom, preko price o srcu sa kojim "nesto nije u redu" do famoznog doktora koji mi je u 7. mesecu trudnoce savetovao kiretazu sa pricom da smo egoisti sto hocemo da to dete donesemo na svet jer ce trpeti bolove i prezivljavati samo uz pomoc masina i aparata.
Svo to vreme nisam gubila veru i zivela sam za dan kad cu tog malog andjela staviti na svoje grudi, osetiti da ono uziva u onom najboljem sto mu majka moze dati. Znala sam da je taj dan sve blizi i osecala da ce sve biti u redu.
Dan kad se on rodio bio je dan kad sam se i ja rodila, dokaz da su cuda moguca i da postoji taj Neko ko je iznad nas, ko nas cuva i nikad nas nije zaboravio. Moje tamnozelene ocice ugledale su svetlost dana i dokazale da se nismo uzalud nadali. Svoje malo telo privio je uz moje u potrazi za prvom zivotnom hranom. I dok su me te ocice zadovoljno gledale hraneci svoj zivotic, ja sam u sebi stalno ponavljala Boze hvala ti.
Ti prvi dani uvek svima budu teski, tako su i nama. Dan pred izlazak iz porodilista, sestra nam je rekla da je dosta izgubio na kilazi i ako sledeceg jutra bude imao manje od predvidjenog, moracemo jos ostati. Tada sam moje malo zlato stavila pored mene da spava i dala mu siku u nadi da ce poruckati koliko mu je potrebno. I on je zlato moje shvatio da treba da satmradjuje, pa je sikio skoro celu noc. Sledece jutro, na merenju smo otkrili da ne samo da nije izgubio nego je jos i dobio na kilazi.
Tako da smo moje sunce malo i ja zajednickim snagama uspeli sve prepreke da savladamo.