Dok ne zatrudniš pomisliš bezbroj puta da si okusio svaku sreću u dotadašnjem životu... A onda te demantuje samo jedan udarac nožicom negde iz tvog rođenog stomaka, i spoznaja da si ti stvorio tu nožicu, koja će jednog dana možda obići svet i učiniti nešto veliko...
Ali nisu samo lepe misli ono što caruje tvojim umom... "Šta ako" je pitanje koje je ipak car! Šta ako ne budem imala mleka? Šta ako moje inače uvučene bradavice ne budu mogle da se izvuku? Kažu videćeš, polako, priroda se bori umesto tebe..
U osmom mesecu moje telo je pobedilo jedno od mojih "šta ako" , pojavio se kolostrum! Sad samo da vidimo šta ćemo sa bradavicama... Eh, samo..
Rodili ste sina! Čestitam! Čestitate? I kako sad? Videćete, priroda će sama da odradi... Potekli su potoci mleka, kroz pumpicu pa u flašicu, ali nijedan direktno u usta mog vilenjaka... Potoci su se pretvarali u jezera, jezera u mora, a mora su se ledila u zamrzivaču jednom pa još jednom... Ama nećemo tako, pa moja ambalaža je bolja! Stavim ga na grudi, plače on, plačem ja, ne umemo zajedno! Znate onu lampicu u crtaćima kad se upali iznad glave onoga ko se dosetio nečega? Uzmem pumpicu, napravim vakuum nekoliko puta, izvučem bradavicu i potrčim da uzmem moju bebu dok se nije vratila unutra... Ha! Uspeli smo! Jednom, drugi put, četvrti, e onda je mališa već naučio sam, spretno i odlučno! Za kratko vreme i u mraku je mogao da je pronađe kao da je magnet... Ispričali smo i razmenili silne priče i osmehe, poglede i ljubav u tim našim ritualima narednih godinu i tri meseca, i stvorili neraskidivu vezu.
Zalihe mleka smo donirali banci mleka i maloj komšinici, a mi smo gradili naš mali ceo svet kroz najlepša uspavljivanja i buđenja onako kako nam je priroda rekla a mi je poslušali. 👣❤️