Kad se u životu suočiš sa bilo čim novim, postoji šansa da doživiš nestvaran uspeh, ali i potpuni fijasko, a nekad i nešto između.
Kada sam dobila svoje prvo dete, nisam znala ništa o majčinstvu, nije me niko savetovao, nije mi niko pomagao... On je bio neodoljiv, ali lenj dečačić... Mleka je toliko bilo, on je slabo umeo da povuče, pa je mleko uglavnom "vukla" pumpica... Vremenom sam odustala od pokušaja da njemu dajem da sisa, pumpica je postala neophodan asesoar u mojoj ruci, i kada sam već stvorila zalihe te čudotvorne tečnosti koje je moje telo proizvodilo, dala sam sebi malo oduška i pumpicu sve češće odlagala a koristila zalihe kojih sam imala na litre... Samim tim mleko je prestalo da juriša kao do tad, smanjilo se do te mere da nije bilo ni za dve flašice dnevno... Oslobođena pritiska u dotad prepunim grudima počeo je da me muči onaj drugi pritisak, onaj što steže dušu do pucanja... Kada sam videla prvu limenku mleka u prahu koju je suprug doneo, preplavila me je tuga, poraz ali i prkos i počela je borba mog mališana sa mojim grudima, ja sam unosila litre i litre tečnosti, što mi je do tada bilo nezamislivo, istovrmeno učeći moju bebu ono što je priroda naučila rođenjem a ja joj oduzela svojim odustajanjem... Ubrzo se situacija promenila, mleko je opet poteklo u velikim količinama, mi smo nadoknadili propušteno, i uspešno dojenje se nastavilo do momenta kada je on sam to želeo... :)
Sada je to jedan veliki, zdrav i uporan stariji brat, koji mazi svoju malu seku po kosici dok je mama doji :)