Sa prvim detetom sam imala preveliku želju da dojim ali zbog previse stresa i napetosti ispostavilo se da nisam imala mleka ni malo. Ćerkica je pila dohranu a ja sam imala grižu savest jer su svi pričali kako je to najlepša stvar u životu, a ja nisam uspela da dođem do toga da se toliko povežem sa bebom i da nam to bude nešto predivno. Ali zato sam kada mi se rodila druga ćerka odlučila da se borim svim silama da dojim. Sve sam ostavila postrani i posvetila se dojenju, tim predivnim trenucima u kojima me malena ručica dodiruje kao da želi da mi kaže tu si i nemoj nikad da odeš. Onaj osećaj kad znaš da ti proizvodiš hranu za to maleno biće i da od tebe zavisi njegova dobrobit. Rekli su da kad dojiš moraš da budeš smiren jer bebe sve osećaju, sa prvom ćerom to nisam osetila. Ali sam zato sa drugom sve to potvrdila. Sve je tačno, bebe osećaju strah, nervozu, ali i sve lepe osećaje kao što su sreća, razdraganost i preveliku vašu ljubav za njih. Dojile smo se gde god smo stigle, u parku, u kaficu, Domu zdravlja bez imalo sramote jer je to nešto prirodno i divno. Zato je dojenje zlatni standard. Posebna je veza između bebe i mame tokom dojenja ali neke mame nemaju tu privilegiju i zato ih nemojte osuđivati i otežavati im. Podržite sve mame jer su sve one samo ljudi koje žele najbolje za svoje malene ljude.