Kažu svi: čim uđeš u deveti mesec trudnoće beba može stići svakog časa... tako je i bilo. A možda sam ga i ja prizvala (beba dečak je u pitanju) jer sam stalno mazila stomak i pričala mu: kad ćeš da dođeš? Jedva čekam da se mazimo uživo, a ne ovako preko stomaka... I poslušao me je. Došao je 5 dana nakon ulaska u deveti mesec a 23 dana pre termina za porođaj. Rodio se sa 2200gr i odmah bio smešten u inkubator. E to je već druga priča. U porodilištu mi ga nisu donosili već sam ja odlazila kod njega pored inkubatora. Gledala ga i pričala mu kako će sve biti u redu. Srećom pa su sestre u porodilištu bile jako fine i zahvaljujući njima krenulo mi je mleko tačnije one su ga i povukle. Bilo je jako bolno. Sećam se da sam samo razmišljala kako mom sinu znači i 1ml mog mleka da očvrsne i da se izvuče, da odemo kući zdravi i srećni. Stavljali su mi ga na grudi ali nije znao da doji, ni da uhvati dojku nije imao snagu. Sećam se kao da je juče bilo, odlazila sam na svaka 3h da pokušam da ga dojim ali bez uspeha. Govorili su da budem uporna i bila sam, 10 dana na svaka 3h ali ništa... nismo uspeli. Došli smo kući i počeli da se hranimo na flašicu. Imam mleka, izmazala sam se i hranila ga tako dok nismo dostigli određenu kilažu. Pokušavala sam i dalje ali bez uspeha i odlučila da ću hraniti svoje dete dok god budem imala mleka na flašicu. Bilo mi je važno da napreduje a da li će sisati ili ne postalo je totalno ne bitno. Sećam se...tog dana sam kao i svih pokušavala da ga dojim. Od toliko truda sam ožednela i nagnula se nad njim da bi dohvatila čašu sa vodom. Osetila sam da me je nešto steglo za bradavicu i da boli jako. Pogledam i ne verujem, moj sin je uspeo, uhvatio i vuče, sisa, jede. Tog trenutka sam bila jako ponosna na sebe, a i na njega. Iako je rođen pre vremena on je borac, moj junak. Evo danas imamo 3 puna meseca i dojimo. Flašice koristimo za vodu i čaj a pumpicu za izmazavanje smo sklonili.