Za vreme trudnoće stižu pitanja sa svih strana: dečak ili devojčica, kako planiraš da se porodiš, koliko si se ugojila....? Niko ne pominje šta kad beba dođe. Koliko neprospavanih noći, grčeva, nedoumica oko dojenja. Sada kada pogledam unazad, najteža mi je bila borba sa okolinom i njihovim brigama za dobrobit mog deteta, ujedno sam i najponosnija na to što sam verovala svom instinktu i nisu me pokolebala tuđa mišljenja. Kao da novopečenoj mami nije dovoljno briga i sumnji, nego joj se dodatno ruši samopouzdanje pitanjima: da li je gladno, daj mu da jede, ništa nije dodao, možda ti je slabo mleko... (pritom na svakoj kontroli dete odlično napreduje samo uz mamino mleko). Smatram da su upravo ovakvi ljudi krivi što sve manje žena doji svoju decu i da je jako važno žene osvestiti kolika je dobrobit maminog mleka i pružiti im podršku. Ja samo svoje prvo dete dojila uspešno do 8.meseca, a sada čekamo još jednog batu, nadam se da ćemo moći još duže. Ovo je moje iskustvo, a znam da i mnoge žene isto doživljavaju, samo što je veliki broj onih koje pokleknu pred tuđim mišljenjem. Niko ne kaže da je u početku lako, bude puno suza, frustracija, nedoumica ali je definitivno jedna od najprirodnijih i najlepših stvari na svetu.