Došla je na svet sa 3.910 grama u 7.55 ujutru.
Posle cele noći bolova i pitanja da li je počelo ili nije, napokon je svanulo i ja sam držala moju bebu u rukama. Gledala me je krupnim okicama i znala je ko sam. Zatim su je odneli, a pošto nije bilo mesta u sobama, mene su izgurali na stolu u hodnik, kako bih čekala otpust porodilja koje su se tog dana otpustale, ali kako je babica rekla pre 13.00 časova ništa. Nisam mogla da zaspim iako sam bila preumorna, a sve vreme sam čula bebe koje plaču iz svoje sobe. Samo sam mislila na svoju bebu i da li je gladna, da li i ona plače.
Nisu hteli da je dovedu da je dojim, jer sam na hodniku, i to nije bilo dobro za tek rođenu bebu.
Nekako je prošao i taj otpust i odvezli su me u sobu. Malo potom došla je sestra i pitala sam je za bebu. Brzo su je doneli. Spavala je. Kada se probudila malo smo se gledale, a zatim sam probala da je podojim. Ona nije baš bila sigurna šta treba, a ni ja. Malo sam joj istisnula mlekce na usnice, i ona je onda otvorila usta i prihvatila dojku. Odmah je počela da vuče, ipak je bila velika beba.
Čulo se zadovoljno coktanje, a ja sam osećala olakšanje koje je nastupilo znajući da je sve u redu sa njom, i da sigurno neće biti gladna sada tu pored mene. Brzo se zasitila i zaspala.
Sledeće dojenje smo se već gledali i mazili. Ne znam kako drugačije da opišem tu vezu između mame i bebe koja doji. Bebina glavna uteha kada su rasli zubi, kada je uplašena i nesigurna. Kao glavno jelo, dezert i užina, najzdraviji obrok za moju bebu bilo je moje mleko.
A za mene najlepši osećaj na svetu znajući da sam uradila najbolje što sam mogla u tom periodu za nju, da je dojim i da zdravo raste.