Dugo smo je očekivali. Dok je dolazila na ovozemaljski svet, čvrsto sam odlučila da ću uraditi sve što je u mojoj moći da bih je dojila.
Vrlo brzo nakon što se rodila, stavili su je pored mene da bih je dojila. Ja sam se pravila da znam šta radim, a ona je sisala kako je znala i umela. Porođajna soba je imala tada najlepše zvukove. No nije sve bilo kao bajka. Trebalo nam je vremena i istrajnosti da naučimo posao. Imala sam jake bolove pri kojima sam stisnula zube da ne bih previše glasno vikala, svaki put kada je počinjao podoj. Moj dragi muž je tada kratko napuštao sobu, jer, kako je rekao, nije mogao da me gleda. Nakon par sekundi se vratio i legao pored mene, milujući me i grleći dok ja dojim. Nakon kratkog a teškog perioda sledio je zasluženi lep period. Moja Nini je sada 3,5 meseca i još uvek sisa. Kada je na redu podoj, obuzima me neka razdraganost. Ne znam. Ne umem da opišem osecaj. Možda neki leptirići u stomaku, slično kao kad sam se zaljubila u njenog tatu. To je kontakt samo nas dve. Naša bliskost. Omiljeno mi je bilo kada me usput gleda njenim plavim okicama,a sada mi je najdraže kad usput i "priča" nešto. Nezamenjivo... Moja Nini❤️