Sanjala sam o njemu, kako ćemo se maziti, igrati, šta ću ga sve naučiti. Tog sunčanog i vedrog decembarskog dana na svet je došlo moje malo plavo čudo. I kako sam slušala razne priče o dojenju, uhvatila me je panika da li će sve biti u redu. Kako je on prvenac nisam ni imala predstavu kako će to funkcionisati. Kad mi je sestra donela bebu, a ja ga prislonila na grudi sve je pošlo svojim tokom, maleni je tačno znao šta da radi. Nekoliko puta u porodilištu sestre su mu nudile dohranu al on je svaki put odbijao, to mi je bio najbolji znak da je sit. Nikad nisam imala, upale, otoke, bolove sve je bilo prirodno i normalno. Sada ima 16 meseci i još uvek siki, jednom dnevno i to je naš ritual maženja. Iako mi mnogi govore da je vreme da stanemo, ja to ne želim sve dok mom detetu to prija. Nisu sve priče strašne, ne treba se plašiti nečega što je prirodno, ne treba se traumirati nečijim lošim iskustvom.
Ne mogu pričati o hrabrosti i upornosti jer meni to nije trebao, priroda je uradila svoj posao najbolje.