Priča kreće dosta teško. Porođaj se završio carskim rezom i laktacija nije nikako mogla da se uspostavi, porođaj je morao biti ranije što je dodatni razlog zašto nisam imala odmah mleka. U Betaniji su mi objasnili kako da uspostavim tj da stimulišem laktaciju, šta da jedem i pijem. Bebu sam stalno prilikom podoja stavljala na dojku, i dodavala sam moje ceđeno koliko sam uspela da iscedim, a ponekad i dohranu jer ga nije bilo. Posle svakog podoja sam se pumpala, do te mere da i dan danas imam upalu ruke, nakon mesec dana takvog procesa laktacija se uspostavila i količina mleka. Od tada počinje nešto najlepše beba je počela redovno da sisa, osetila sam njegovu toplinu mirs, a i on moju. Dok je sikio usput smo se i mazili, došlo je do neverovatne povezanosti bukvalno neopisiv odećaj, povezanost, ljubav, mir koju smo uspostavili i davali jedno drugom. Jedan od težih perioda je odvikavanje. Prošao je dosta smireno po bebu, ali meni teško. Sad kad god se setim tog perioda obuzme me najlepši osećaj. Mozda priča nije najlepša, ali je za mene posebna😆