Kada sam se porodila, odlučila sam da ću dati sve od sebe da dojim svoju bebu. Pre svega, zbog blagodeti koje njemu pruža, zbog dobrobiti za moj oporavak a nakon prve kapi koju je izvukla i zbog tog osećaja povezanosti tokom dojenja. Nije to samo hrana jer svom detetu daješ ljubav, toplinu i spokoj.
Kao i većina mama koje se prvi put nalaze u toj ulozi, javlja se strah i nesigurnost. Večita pitanja da li sve radim kako treba, da li imam dovoljno mleka, da li sam dobra u ovome... I pravo koje sve babe, tetke, komšinice daju sebi da komentarišu i poljuljaju ti i ono malo sigurnosti u odluke... nije dobro za početak...

Moja beba je često plakala i stalno su mi govorili kako nemam mleka ili nije kvalitetno I da treba da mu dam dohranu. Plakala sam svaki put kada i on, od nemoći i odgovornosti...
Sisao je svakih sat vremena u prvim danima, bila sam iscrpljena i slomljena, na ivici da odustanem...
Onda mi je jedan dan jedna rečenica moje mame odzvonila- ZAŠTO SI TU... Ako hoće-neka sisa, na sat vremena, šta je važnije od njega. Ništa nećeš propustiti i sve ostavi zbog njega... kada sam počela tako da misim i zaista sve da radim tako da mi ništa drugo nije bilo važno,opustila sam se a moj bebac je taj mesec napredovao toliko da je oborio rekord u našem gradu. Presrećni smo bili svi a posebno ja jer zaista je jedino važno da sam shvatila zašto sam tu...