Pobegla sam. U šumu, da budem sama. Ostavila sam muža i dete. I umrljanu ceduljicu na kuhinjskom stolu: "ne mogu više". I drugu ceduljicu: "šestomesečne zalihe dohrane su u špajzu".
Probudila sam se. Pretili su: ni slučajno dohranu! Davala sam dohranu. Govorili su brižno: plače, da nije gladan? I bio je, i dojila sam ga. A potom bi muž nahranio Đuru mlekom iz flašice. Nisam mogla to da gledam, stideći se sebe, svakog dana. Grizla sam usne dok bi mi babica u penziji vukla i stiskala bradavice. Gledala uokočeno kako Đura neutešno plače. Čitala forume, blogove i statuse super-majki instagrama. Njihove debeljuškaste bebe su se refleksno osmehivale.
Jednog jutra, iznenada, Đura je jezikom izgurao flašicu iz usta.