Kada bih trebala da napišem kroz šta smo sve prošli, trebalo bi mi tri dana najmanje, ali da krenem polako...
27.12.2019. Ti dolaziš na ovaj svet i od tada krećemo zajedno u našu pustolovinu. Kao mlada mama nisam znala ništa, bila sam uplašena i ujedno presrećna, prislonila sam te na svoje grudi i očekivala da ćeš ti znati šta treba i kako treba, ali prevarila sam se, gledao si me pun očekivanja i nervirao se što nema mleka, pokušavala sam na sve načine da se namestim da bi tebi bilo lakše, ali nije nam išlo, plakao si neutešno a i ja pored tebe, to se nastavilo i narednih nekoliko dana, grudi su me užasno bolele a mleko polako nadolazilo ali nismo umeli, počela sam da osećam averziju kad god dođe vreme dojenja, krivila sam sebe kako ja to ne umem a sve mame pored mene uveliko doje svoje bebe, razmišljala sam se da odustanem, da ne mučim ni sebe a ni tebe ali kad god bih te približila sebi ti si mi svojim okicama pokazivao da ne odustajem, da nam dam vremena i uvek bi bilo još samo ovaj put da probam i prestajem da te dojim, dan, po dan i evo nas, sada znamo šta radimo, sada dojimo i mazimo se, sada imamo jaku neraskidivu vezu i osećaj sve jače bliskosti kada si na mojim grudima. Naučio si me da dojenje nije bauk, da treba biti strpljiv a što je najvažnije koristim svaki mogući trenutak da te mazim i ljubim dok si blizu mene jer vrlo brzo ćeš prerasti i kao i svi veliki dečaci neće ti biti zanimljivo da budeš mamina maza.