Moja prva trudnoća, 2012-te godine,. Trudnoća je super prošla, a u toku trudnoće o dojenju nisam puno razmišljala, jer sam mislila da je to svima urođena stvar, da sa dolaskom bebe to samo dođe, da ne može da bude teško. Međutim, brzo me je situacija demantovala. Mila je rođena, i laktaciju smo odmah uspostavili, kada su mi je stavili na prsa, odmah po rođenju. Ubrzo, još u porodilištu, dobila sam ragade, koje su bile baš bolne. Takođe, beka je bila lenja, i većinu vremena je spavala, malo povuče i zaspi. Mleko je nadošlo još drugog dana. Trećeg dana nas puštaju kući. O dohrani nisam ni razmišljala. Prošlo je tako dva meseca, beka lenja i dalje, nije išlo baš glatko kako sam zamišlila. U to vreme zbog mog zdravstvenog stanja, (alergija, tačnije urtikarija) morala sam da dobijem terapiju, i da se dojenje prekine. Dohranu sam uvela, i kad god sam pravila flašicu sa mlekom, plakala sam, jer sam se osećala nemoćno, osećala sam se depresivno, jer sam mislila da sam izneverila svoje dete, uskrativši mu svoje mleko. Mila je bez problema prihvatila flašicu. Onda, došla je i 2018 godina i moja druga trudnoća. Čim sam ostala trudna, ja sam sebi ponavljala kao mantru da ću da dojim, da će sve da bude kako treba, da će moja druga beka da sisa onoliko dugo koliko želi, da ću istrajati u svemu tome. Trudnoća je super prošla, i avgusta 22-og, prirodnim putem, stigla je Iskra. Ona je moj mali borac, i dojenje je uspostavljeno kako treba. Ona isključivo sisa i sada, evo već skoro osam meseci, i mnogo voli njenu siku. Ja sada savetujem drugarice koje su se skoro porodile, o značaju dojenja i dobrobiti majčinog mleka. Svakodnevno bar po neki savet dam nekoj nesigurnoj mami, i jako sam ponosna zbog toga. Pozdrav od mama Milice, Mile, i beba Iskre!