Posle 9 meseci, odjednom, moj život je potpuno drugačiji. Porođaj je prošao i čim sam čula taj plač, zaboravila sam one jake kontrakcije. Babica prinosi bebu i ja "upijam" njeno lice, ljubim je i radosno čekam jutro da mi je donesu. Prvi podoj tj. vežba. Ona malena, ne zna lepo ni da uhvati bradavicu. A ja, molim sestre za pomoć. Pošto sam operisala grudi zbog benignih promena, trebalo je dosta vremena i upornosti da to profunkcioniše kako treba.
Čak, me je i načelnica porodilišta savetovala da se ne mučim sa dojenjem i da uzmem lek za prekid laktacije. Pri otpustu jedna od sestara mi je pogledala grudi i rekla da moram da ih praznim da ne bih dobila mastitis, jer mi je nadošlo mleko. Čvrsto sam želela da dojim svoje dete, to je za nju najbolja hrana, uvek spremna. I bila sam istrajna. Bez obzira na užasne bolove, morala sam da masiram grudi, stavljam obloge, izmlazam pumpicom...
I... vredelo je. Beba i ja smo uspostavile kontakt, ona lepo napreduje i uživa dok sisa, što je za mene kao majku, neprocenjivo.