Termin smo pregurale... Majski dani su se lagano nizali. Svakodnevni pregledi. Petri je lepo kod mame. Te noći mi je rekla: "Vreme je!" Probudila sam tatu. Bez straha, sa osmehom na licu smo krenuli u porodilište. Sve je ok... mama će primiti epidural, dr će biti pored nje... Nakon godinu dana bih svoj porođaj poželela svakoj mami. Tog dana nije izgledao bezazleno... Brzo prokidanje vodenjaka, indukcija i anesteziolozi koji menjaju smene...Ne dobijam epidural. Rađam bebu od 4kg, ogromna epiziotomija...ali sada kad gledam na to...predivan porođaj... Veoma brz. A onda kreće naša priča... Ravno godinu dana dojenja... ne prestajemo... zaćutimo kad pitaju: “Dokle?!" Dok nam je lepo...dok smo sigurne, dok budemo mi mislile da treba. Moja Petra...😊 Doneli su mi je ubrzo u sobu sa još šest porodilja i beba... Kako se doji? Džaba youtube pregledi... iščitavanje...Kako sad?! Boli epiziotomija... Dojiću stojeći. Doktorka došla da nas obiđe. "Kakav je to položaj za dojenje?”, pita. "Jedini moguć", odgovaram ja. "Boli me užasno." Klima potvrdno glavom. Naučila me sestra jedna, hvala joj... sve prethodne nešto objašnjavaju... ona uze moju dojku i stavi je bebi u usta. Taj pokret je bio dovoljan da sve naučim. Samo jedan jedini pokret. I sva pitanja koja sam pre porođaja imala nestaju. I jedna divna pedijatrica u bolnici Narodni Front. Ušetala je jednog jutra u redovan obilazak...i ispričala nam priču o dojenju mama u Finskoj. Devedeset pet posto zena doji tamo, a kod nas pet posto. To nam je govorila. Imate mleka... budite uporne... nije lako... I nije bilo lako... izboriti se s savetima da je beba gladna, da se da dohrana... nije bilo lako celodnevno dojenje na zahtev... ali je najlepši osećaj koji se doživeti može... neuporediv s bilo čim...