Најдража моја,
Постала сам мајка! Најјачи тренутак постојања. Била сам као Трнова Ружица .Када сам се пробудила погледала сам у Небо и видела спектар дугиних боја. Сточић покрај кревета, наранџаста ваза која је одисала плавим и жутим букетићем. Био је то најлепши повратак. Ништа није било исто а имала сам све. Мале хорашице звониле су као најлепша црквена звона. Кристално чисто јако као да су баш мене чекале да виде, да им додирнем ручице и насмешим се топло и весело. И привијем их уз срце. Једна је подсећала на ванилицу, а друга на топлу чоколаду. Не знам можда сам превише гладна па ме подсећају на слаткише.
Тек тако, без најаве спустили су их поред мене. Потпуно нестварне. Беба са крупним очима боје бадема и чупавом црном косицом и шишкама, гледала ме је као да се одувек знамо. Беба са плавим окицама и светлим златним паперјем од косице, почела је да плаче.
Моје сањарење и царство безбрижности које сам имала, носило је ово јутро. За трен, ушла сам у чизме од седам миља и закорачила смело у свет одраслих. Сама са њима, са мојим бебама. Тренутак који не признаје и не познаје одлагање . Као у бунилу чујем како жена из собе добацује да је беба гладна и да хоће да једе. Кроз главу струји мисао:“ Гладне су и шта сад !“. Као у филму нагнула сам се над њима колико сам могла и почела да шапућем да су најлепше моје принцезе . Не иде. Не зна она, не знам ја. А можда је најлакше да ја заплачем. Не, ако већ мора онда треба прогутати жабу и овладати ситуацијом.. Као што увек бива када је најтеже човек је сам. Нигде нико да може да стане да ми помогне, да наиђе да ми их дода, намести у равни. Наша прва заједничка борба. Моја, битка за бебе, њихова битка за маму!. Ослоњене једне на друге. Црна беба као да схвата да ми је далеко, разуме ситуацију и спава. Гледам преко пута жену са кратком косом и наочарама у раскопчаној плавој спаваћици. Гледам како то ради, њена беба ужива док сише и покушавам да препишем градиво. Мислим да нервира моју бебу та моја неспремност неспретност. Шири усташца и покушава ручицом да ме додирне, да помогне. Боли... Ова лекција не зависи само од мене. Молим бебу да се снађе, да повуче. Кренуло је .И када сам мислила успеле смо, румена бебица подигла је ручице око главе, као рокчиће и утонула у сан, мљацкајући нежним покретима усташца.
Стартовала је и црна бебица са бомбонастим окицама. Тумарала је главицом горе доле, махала носићем, док сам ја наваљена над њом покушавала да је нахраним. Зависиле смо једна од друге. Осећала сам да смо овим првим подојем још јаче и чвршће постале. Уживала сам када би видела како се обрашчић помера и посматрам док жваће са уживањем. Као да смо љубоморно чувале тај први тренутак блискости. Радовале смо се залихама, као пчеле меду. Чувале за све нас девет месеци храну, да нам свима буде лакше. Пољубила са им главице.
Када су се најеле, поклониле су ми осмех. То је био највећи дар који сам добила. И не само то. Држале су ме и једна и друга беба за палчеве. Онда смо заједно утонуле у сан до новог буђења и нових наших авантура и победа.