Po drugi put sam mama. Rekla bih mlada mama, jer beba još nema ni mesec dana, ali ja baš toliko mlada i nisam, jer ću uskoro 39. Osećam se mnogo mlađe. Razlika između moja dva deteta skoro 9 godina. I totalno drugačije bebe. Ali zajedničko za obe je da ih dojim i da je to moja svesna odluka. Fakultetski sam obrazovana i krećem se u krugu gde ima i onih mama koje dojenje smatraju načinom da se unište grudi i da je bolje dete hraniti na prihranu. Ali to nije i moj stav. Davno sam odustala od direktnog ubeđivanja drugih u one stavove za koje vidiš da to što pričaš ne dopire do osobe i da priča ne vodi ničemu. Ali zato pišem ovu moju priču o dojenju kako bi se i moje iskustvo čulo i ko zna, neke od takvih mama i predomislile.
Napomenula bih da za dojenje nije bitna ni veličina ni oblik grudi, ni godine ni pauza između trudnoća. Bitna je volja i upornost. Bitno je saznanje da tvoja beba ima mogućnost da dobije najbolje moguće od tebe. A kao što sebi želimo najbolje, zašto što bismo to najbolje, uskratili tom malom biću oko koga se vrti naš svet.
Dojenjem detetu dajemo deo sebe, pravimo hranu i lek ujedno, čuvamo bebu od bolesti i jačamo joj imuni sistem. I posle kada postane veliki bata ili seka, dobar je osećaj videti zdravo dete, pohvaliti se kolegama na poslu kako smo zdravi i kako ne izostajemo sa posla i iz škole.
Ulažeš u svoje dete od rođenja. Dojenjem ulažeš u njegovo zdravlje. Jer nije samo ulaganje u dete tako što ćeš ga upisati na mali milion prestižnih kurseva i veština kasnije, jer ono što se u startu propusti nekada nije moguće nadoknaditi kasnije.
S prvom bebom nisam znala ništa. Sve ono što su naše bake imale urođeno i što su znale o podizanju dece, ja sam morala da učim. U velikom gradu u kojem sam tada živela, srećom sam se bila upisala u školu za trudnice. Tamo sam naučila puno korisnih stvari. I činjenicu da je dojenje ključno za bebu i za mamu. Ne samo kao način ishrane bebe, već i za uspostavljanje bliskosti između mame i deteta.
Prvi put kad sam trebala da podojim svoje dete, bez obzira na svo naučeno znanje i savete, bila sam u panici da li ću ja to moći. Ali pomislila sam da tolike žene u svetu bez problema doje svoju decu, pa što ne bih i ja mogla. I tako je krenulo. Sin je toliko dobro sisao da je dnevno dobijao 60 gr. Rastao je ko iz vode. Naš pedijatar je bila iznenađena, jer takvih beba nije bilo puno. I sada kada vidim svog dečaka, vidim jednog snažnog, velikog i zdravog momka. Dojila sam ga do njegovih 17 meseci. Posle smo morali prestati. Uz naporan posao i život u velikom gradu pravo je bogatstvo i toliko dugo dojiti. Nekada su žene mogle i duže. Imale su više dece i uglavnom posao koji nije bio tako stresan i vremenski zahtevan.
Sada imam devojčicu. Rođena je krajem aprila 2018. sa 3600 gr, a sada dnevno dobija 50 gr. Samo je dojim. Ne dajem nikakve prihrane. I svaki dan vidim kako se menja. Sve više raste i postaje prava lepotica. Zahvalna sam na tome da sam zdrava i da je mogu dojiti. Jeste naporno hraniti je na svaka 3 sata i danju i noću (još se nismo odvikli od noćnog podoja) ali od samog starta dajući najbolje svom detetu spremaš ga da mu bude najbolje moguće. I gradiš jedan iskreni i prelepi odnos koji traje celog života.