U sobi je neobično tiho. Pričinjava mi se da čujem otkucaje deset srca — velikih pet srca heroina i malenih pet srca njihovih hrabrih boraca. Pet mama i pet beba u istoj sobi. Odjednom, tišinu remeti plač jedne od bebica. Pridružuje joj se i druga. Mame se bude, spremne da odmah priteknu u pomoć i ponude hranu, utehu, toplinu i zagrljaj. Samo malo sna im je dovoljno da obnove snagu i nastave borbu. Posmatram sve te divne glavice koje prihvataju mamine grudi i pokušavaju da umire na izgled neutoljivu glad. Svaka mama vodi svoju borbu. Svaka se trudi iz petnih žila da, uprkos nedostatku sna i bolnoj rani, pruži svom detetu ono što je za njega najbolje. Neke nisu uspele da doje prvo dete koliko su želele. Druge već imaju probleme sa bolnim dojkama, bradavicama i bolovima koje osećaju. Međutim, u jednom se sve slažemo — želimo da dojimo našu decu. I taj osećaj moći, želje i požrtvovanosti jači je od svih prepreka. Sa zadivljenošću posmatram i učestvujem u novootkrivenoj kolektivnoj solidarnosti. I treća beba se budi, ali sve znamo da joj je mama iznurena i jedna od nas čije bebe još mirno spavaju prilazi njenoj bebi i ljuljuška je, umiruje. Pokušavamo da jedna drugoj poklonimo još koji trenutak sna, da bismo sve skupile snagu i nastavile divnu priču o najlepšem susretu na svetu. Dok nas bebine okice gledaju zahvalno i ljubopitljivo i čuje se zvuk mleka koje teče niz grlo pravo u te gladne stomačiće, shvatamo da se iz dana u dan sve više radujemo tim susretima i težimo da ih bude što više. Neke od nas će uspeti, druge će tražiti pomoć i boriti se, ali nijedna se neće tek tako predati dok ne pokuša sve što je u njenoj moći. Želim svakoj od njih da kažem 'Bravo!' jer je to najmanje što zaslužuju.