Trudnoća sve ok. Porođaj, neki bi rekli savršen. Moj doktor prisutan. Međutim, uveče dolaze i govore da beba nije ok, ali da ne brinem, da će mi najverovatnije ubrzo i doći. Međutim ništa nije bilo tako. Danima smo bile razdvojene. Danima sam je obilazila i ujutro i uveče. Ona bi bespomoćno ležala tamo. Svakog dana sam se izmuzavala šaljući mlekce mojoj princezi. Na kraju stvari se nisu popravljale i na 8. mart su odlučili da ona više nije za porodilište već za drugu kliniku. Tek tamo kada je stigla mogla sam konačno da je vidim i dodirujem bez ikakvih prepreka. Tek tada smo mogle da se družimo. Tek tada sam mogla da joj priđem kao majka, da je stavim na svoje grudi i osetim njene male ručice kako dodiruju mamine grudi i kako nežno grle. Halapljivo, snažno i uporno je moje malo pile, pokazalo kako je taj osećaj dojenja toliko jedinstven pogotovu nakon svega što smo zajedno prošle.