Pa i da počnem da pričam o ovome mi je kao i svaki početak teško.
Nisu me dovoljno pripremili, nisu mi rekli da će tako teško biti, nisu rekli da biti na granici da odustanem, nisu ni rekli da će toliko boleti, da će se taj bol sa mojim umom poigrati. Želela sam da pobegnem od svega, od bola i plača.
Kada sam ga prvi put zagrlila želela sam da mu moje mleko bude melem, da svaki plač mogu da izbegnem, i da to bude moje tajno oružje koje nema čak ni tata. Nisam znala da će tako teško biti, svaki put sam osećala bol i kao da stotine iglica prolaze kroz moje grudi. Mislila sam da nikada neće proći, ni tada mi niko nije rekao da će biti vredno truda i da je potrebno samo 2 nedelje da se telo navikne i da će dojenje biti bezbolno. Stalno sam razmišljala o dohrani i kako je sve sa dohranom lakše. Nisam želela da odustanem kažnjavala sam sebe zbog takvih misli i još se jače trudila da dojim bebu. Svakim danom bol je bio sve manji i čovek nauci da uživa u tome. Čak sada mislim da je jako malo strpljenja potrebno da se čovek navikne i ko bi me sada naterao da perem flašice i pogađam optimalne temperature veštačkog mleka. Ja sam srećna, mlada mama koja je uvek spremna da doskoči svom mališanu i koja uvek ima spremno oružje da oraspoloži svoga sina.