Moj strah od dojenja je u stvari bio potpuno neopravdan, na svu sreću. Kada mi je babica u porodilištu donela sina na prvi podoj i kada sam uzela, po drugi put, to malo najdraže biće u svoje naručje, ništa na ovom svetu nije moglo da se meri sa tom mojom srećom. Prvi put sam ga imala na grudima na porođaju. Elem, taj prvi put je on vukao onako junački, ali slabo da bi se reklo da je nešto pojeo pa sam ja, onako razočarana, morala da ga dam babici da mu da veštačko mleko i tako još 2 dana. Međutim, kada sam tek posle 3 dana, još u porodilištu, uz pomoć mlečne sestre utvrdila da sam puna mleka, mojoj radosti nije bilo kraja. Bila sam mnogo srećna što sada konačno mogu da mu pružim svoje sopstveno, mnogo zdravije mleko od veštačkog. Tako se dojenje nastavilo bez ikakvih problema i smetnji i narednih 14 meseci koliko sam ga dojila i preporučila bih svim mamama da ako mogu, doje svoju decu. Potrebno je samo malo truda, ako ima nekih problema u početku. Svakako je neprocenjivo za dete, a ja zahvaljujem Bogu sto mi je omogućio da pružim detetu taj prirodni izvor hrane. Nadam se da će me nagraditi i drugi put.