Trudna sam. Osećaj ushićenosti ne prestaje. Želim da sve prođe prirodnim putem i porođaj i dojenje. Želim da budem najbolja mama. Razmišljam o svemu da li sam spremna za tu ulogu, da li ću umeti da podojim bebu, da li ću umeti da se brinem na pravi način o njoj.

Prolazi vreme, a ja saznajem da ću roditi dve bebe. Broj pitanja na koja ću tek kasnije dobiti odgovor raste. Pa ja imam male grudi. Kako mogu imati mleka za bebu, a tek za dve? Danonoćno razmišljanje o tome budilo je još veću želju za dojenjem. Čitanje raznih članaka o dojenju i materinstvu umirilo bi me na kratko, jer su uglavnom govorili o tome kako beba sama sisanjem stvara potrebnu količinu mleka i kako je bitno na početku što češće dojenje. Saznanje da ću morati da se porodim carskim rezom me je još više uznemirilo. U većini članaka koje sam pročitala pišu da nakon carskog žena teže uspostavi laktaciju. Svi ti članci se uglavnom odnose na jednu bebu, a ja ću roditi dve...Strah da neću uspeti, ali pokušaću jer želim.

Otvaram oči, na ruci imam dve narukvice i bromilu. Mame oko mene doje svoje bebe. Bolovi ne prestaju a ja samo želim da mi donesu bebe. Da sam se porodila prirodnim putem već bi ih držala u naručju, razmišljam i počinjem da plačem. Tek drugog dana donose mi sina. Stavljam ga na grudi i on počinje da sisa. Žene oko mene pitaju da li imam mleka, da li me pecka u grudima, a ja ne osećam ništa. Kasnije mi donose ćerku, ona spava. Probudim je ali čim uhvati dojku zaspe opet. U grudima i dalje ne osećam mleko. Par dana uzaludnih pokušavanja jedno pa drugo dete ali i dalje ne osećam ništa u grudima. Kažu pokušaj da ih izmlazaš, vuci da bi nadošlo mleko, a mene sramota bilo šta da pokušam jer ne razumem šta tačno i kako da radim. Ne neću uspeti. Babice mi pokazuju pravilno držanje bebe za dojenje. Osećam po prvi put kako mleko struji u dojkama. Uspela sam pomislih, al' tada nastaje pitanje da li imam dovoljno mleka. Govore mi kupi flašice nećeš imati dovoljno za oboje, ali ne odustajem. Obzirom da sam se porodila carskim rezom i prvih dana nisam imala mleka, babice su ih dohranjivale adaptiranim. Bljuckale su svaki put kada bi mi ih doneli. Počela sam da se krećem po sobi ignorišući bolove jer sam osećala potrebu da budu što češće kraj mene i da se sama uverim u to da nemam mleka za oboje. Nas troje smo proveli prvu noć zajedno. Nismo spavali, ali su zato sisali. Dečak je uredno počeo da sisa i uvek bi zaspao nakon sisanja što me činilo srećnom. Devojčica je slabo vukla jer je imala žuticu i stalno je bila pospana. Babice su ih za svaki slučaj ipak dohranjivale adaptiranim mlekom. Po izlasku iz porodilišta nastavlja se ista priča dečak sisa, devojčica po malo, koristimo adaptirano mleko. Nakon mesec dana otiču mi grudi, dobijam visoku temperaturu- mastitis. Primam deset inekcija, dojim bebe i dalje. Devojčica počinje bolje da sisa i bolje da napreduje. Dečak je zbog sisanja bio napredniji, ali ga je ona ubrzo stigla. Smanjujemo upotrebu adaptiranog mleka, koristili smo ga samo uveče.

Osećala bih grižu savesti svaki put dok jednu bebu dojim a druga plače. Hoću da naučim da ih dojim istovremeno. Pokušaji su na početku bili bezuspešni, ali kasnije uspeli smo. Moram napomenuti i to da jedina osoba koja mi pomaže je moj suprug, koji uglavnom po ceo dan radi. Ovo sam naglasila jer mislim da mi je upravo to što vreme provodim sama sa njima i što najbolju utehu uvek nađu na mojim grudima pomoglo da uspostavio laktaciju, prevaziđem mastitis i održim dojenje.

Moje bebe su napunila godinu dana. Od šestog meseca smo uveli čvrstu hranu u ishranu, ali i dalje najslađa hrana im je mamino mleko. Većina mi govori da im sisanje sada nije toliko neophodno, ali svakako jeste bliskost, uteha, sigurnost i radost koju samo mama može da pruži.