Целу трудноћу сам провела у бризи како ћу се породити и да ли ћу успети да дојим. И ето, породила сам се. Некако. Сада кад гледам из ове перспективе, питам се одакле ми снаге, одакле ми храбрости. Онда се сетим да сам себи стално понављала: ,,Ово ништа не боли, само је непријатно. Још само ово да прође, још само ово...'' Корак по корак до мог бебца.
Онда се присетим његовог уплаканог лица, тела са траговима постељице, моменат када су ми га спустили на груди. Плакала сам јер нисам могла да верујем да сам успела.
Никада нећу заборавити како је изгледао када су га први пут донели. Моје савршено биће које гура смежурану ручицу у уста. Мишић.
Онда први подој, свега кап-две. Доносили су га на три сата. Није било лако, напротив. Мучили смо се да се наместимо, а кад би се то коначно десило, он би након минут-два, заспао. Почела сам да бринем имам ли млека уопште и да пијем воду и једем као суманута, јер су нас учили у школици за труднице да млеко надолази од течности и хране.
Тако и би. Млеко је надошло толико да сам морала да се измазам на свака два сата, упркос ,,подојима.'' По цео дан сам се бавила грудима, навијала аларм и будила се током ноћи.
Невоља обично не иде сама. Ментално сам се спремала да идем кући, међутим, баш тог јутра су ми рекли да има повишен црп (11) и да остајемо и даље. Наравно, плакала сам. Кад сам се смирила и прибрала, одлучила сам да га ,,накљукам'' мојим млеком како би што пре оздравио и како бисмо већ сутра били код куће. Сестра је погледала дијагнозу и прокоментарисала да ће му тешко црп спасти за један дан на пет. Ја сам знала да хоће. Дојила сам и стрпљиво пунила стерилне бочице млеком, инсистирајући да му га дају уместо адаптираног. Сутрадан смо отпуштени.
Наравно, и код куће се наставила агонија измазања, јер он, мрвица једна, није успевао све да посиса, нити је знао како. Нисам знала ни ја. Учили смо постепено, слушали савете, навикавали се једно на друго.
Сада, након четири недеље, могу рећи да смо успешно савладали дојење, широки повој, успављивање. Мишић сиса и смешка се. Срећан је. Ја још више.

Марија Пргомеља