Dan kad je beba rođena je najsrećniji dan mog života. Sledeći korak je bio taj kako će prihvatiti dojenje i da li će sve teći svojim tokom.. Stavila sam svoju bebu na dojku a ona je počela da vuče i guta kao da je to znala oduvek, najlepši osećaj je hraniti svoju bebu! Međutim odjednom mleko kreće da nadolazi u toj količini da beba ne može da povuče sve. O ne pomislih u sebi, grudi su sve tvrđe i bolne a mleko i nakon izmazanja ne izlazi uz pomoć sestara nekako pokušavam da olakšam sebi, i svašta prolazi ženi kroz glavu od toga kako odustati od svega toga ili biti uporan, na svu sreću a vođena prethodnim iskustvom biram drugu soluciju.. I tako nakon par dana izmazanja i bola sve je nestalo a u tome je naravno pomogla moja beba koja je imala toliku želju za dojenjem kao i njena mama. Zajedno smo uspele, nema veće sreće od njenog osmeha i veselih okica kada dobije svoju cicu. I zato molim sve mame da ne odustaju jer to je najjednostavniji najlakši put hranjena a i bliskosti sa svojom bebom. Bebe koje doje su srećne i zadovoljne zdravije i pametnije! :*