Mila moja Sofija,
Rešila sam da ti poklonim nešto najdragocenije, nešto što će tvom malom licu dati spokojan izraz, nešto što će umiriti tvoje uzdahe, nešto što će, sigurna sam, učvrstiti vezu između nas dve.
Znala sam da početak neće biti lak. Nije bio ni prvi put, kada sam rodila tvog brata. Prepune grudi, bolne bradavice, umor, nesigurnost, neprospavane noći i moja želja da uspemo. Želja da te dojim, jer ti to zaslužuješ mila moja.
Dani nakon tvog dolaska bili su iscrpljujući. Suze radosti zamenile su suze umora i besa. Besa na svaku osobu u porodilištu, besa zbog pogrešnih saveta, zbog nestručnog osoblja, zbog "podrške dojenju" koja na žalost ne postoji.
Trenutak kada sam te prvi put stavila na svoje grudi najbolje opisuje reč - magija. Neizmerna količina radosti i ponosa. "Moja beba sisa, prvi put! Ali šta da radim kada mleko nadođe, grudi se prepune, postanu tvrde i bolne?" Uplašila sam se. Znala sam, mila moja, da ti ne možeš izvuci svo to mleko, da moram nekako da se iscedim. Počela sam da molim pedijatrijske sestre, ginekološke sestre, doktore, svakoga ko bi zavirio u našu sobu. Jedna lepa, mlada sestrica savetovala mi je da uzmem pumpu i da se "izmuzem". Poslušala sam je i raskrvarila bradavicu. Druga sestrica mi je obećala ručno ceđenje, ali se nije vratila. Konačno, pojavila se sestra Borka i prionula na posao. "Bože, da li je porođaj ovoliko boleo?" Plakala sam kao dete. Plakala i gledala tebe kako bezbrižno spavaš. "Izdržaću mila moja, zaslužuješ mamino mleko", ponavljala sam u sebi. Na žalost, sestra Borka je morala da me ostavi nedovršenu, to jest, ne isceđenu do kraja, nisam jedina žena u porodilištu, ali ona izgleda jeste jedina koja zna nešto o mom problemu. Pokušala sam sama da se cedim, stiskala sam grudi, plakala i očajavala. "Zašto ne postoji ovde tim ljudi koji bi nam pomogao, koji bi nam iscedio grudi, koji bi nam ulio nadu, podržao nas i hrabrio? Draga Marija, wc papir si morala da poneseš, a hoćeš tim ljudi za podršku dojenju? Smešna sam, priznajem!"
Na licu mi se pojavio osmeh kada sam čula reči "Mama, danas idete kući". Odmah sam pozvala Jovanku, babicu u penziji, koja će mi za 15 evra iscediti grudi i uliti malo sigurnosti. Vrištala sam, plakala, jecala, psovala ženski rod i nepravdu. Znala sam da to moram istrpeti, zarad onoga što me čeka. A to su, mila moja, tvoje okice koje me gledaju dok sisaš, tvoji prstići koji me diraju, tvoje usnice koje tako vredno rade, zvuci zadovoljstva koje ispuštaš, sve to skupa za mene je neprocenjivo. Istrpela sam dva Jovankina ceđenja, mazala sam grudi svinjskom mašću u kombinaciji sa žumancetom, uvijala ih u najlonske kese, bradavice mazala lanolinom, nalivala se vodom i supom, bila disciplinovana kao vojnik i danas, mila moja, ti imaš mleko. Ponosna sam na nas. Uspele smo.
Na svaka tri sata, mama se udobno smesti, uzme te u naručje i naše druženje počinje. Ti uživaš u ručku, a ja u tebi. Mada ponekad i ja ručkam zajedno sa tobom, jer nisam stigla pre, tražio me je tvoj brat, ili sam prala sudove, širila veš, kuvala ručak, ili već nešto sa spiska maminih aktivnosti. A ponekad i čitam knjigu dok ti ručkaš. Uglavnom nešto iz asortimana "Upoznajte dvogodišnjake", jer je tvoj brat u fazi upoznavanja sveta i svojih mogućnosti, pa mi je često potreban priručnik da bih ga razumela. A nekad, dok ručkaš, jednostavno odmaram. Opustim se, zažmurim, slušam kako cokćeš, kako gutaš mleko, slušam zvuke koji mi govore "Mama, ja uživam, lepši poklon nisam mogla dobiti".
Neću pametovati, ne znam šta tačno sadrži dohrana, a šta moje mleko, ali sam odlučila šta ćeš ti piti. Znam da je moje mleko zdravije. Srećna sam jer ga imam dovoljno. Srećna sam jer ti lepo napreduješ, dobila si čak dva kilograma za mesec dana i to je naš uspeh.
Priznajem, ponekad sam malodušna, ponekad sam preumorna, iscrpljena i kada začujem tvoj plač u sred noći, bude mi teško da ustanem iz kreveta. Ali ustanem. Zagrlim te i poljubim. Gladna si mila moja, a ja sam presrećna što imam mleko koje ću ti ponuditi.
Nikada nisam volela svoje grudi. Smatrala sam da su male, da nemaju lep oblik, da su mi bradavice prevelike. U šali sam znala da kažem kako ću ih uvećati, na šta se tvoja baka zgražavala. Zahvaljujući tebi i tvom bratu, zavolela sam ih. Othranile su vas. Smatram ih savršenim. Stvaraju mleko. Spadaju u onih 13% u našoj zemlji koje stvaraju mleko za svoju bebu. Taj podatak sam nedavno čula u jednoj jutarnjoj emisiji. Poražavajući je. "Zašto samo 13% žena u Srbiji doji decu? Zašto u porodilištima ne postoji veća podrška dojenju? Zašto čak i neki pedijatri preporučuju dohranu nesigurnim mamama? Sigurna sam da bi taj broj mogao biti veći. Mora, jer naša deca to zaslužuju!"