Pre 6 godina na svet je došla moja princeza, bio je to najsrećniji dan na svetu i samo sam razmišljala kako tu sreću ništa ne može promeniti. Pre prve kontrole usled nekih stresova mleko mi skoro prestaje i pedijatar kaže moram da dohranjujem moju princezu, toliko sam plakala i bila tužna sto nemam dovoljno mleka i krivila sebe. Iako smo počeli sa dohranom nisam prekidala dojenje, bila sam uporna i koliko je bilo toliko je sisala i tako smo sikili do skoro dve godine. Uživala sam u svakom tom trenutku, svakom pogledu, postepeno zaboravljala da je to uvek pre i posle flašice. Prošle godine kad sam drugi put ostala trudna i kad sam se porodila imala sam samo jednu želju da imam dovoljno mleka da ne moram da koristim dohranu, flašicu, priprema, sterilizcija ..... i potrudila se da svaku grešku ispravim, nema stresa, vode dosta, sokova, mleko, mlečni proizvodi, redovnija ishrana, boza, čajevi i samo sika i uspela sam evo 6 meseci moja druga princeza nije upoznala adaptirana mleka. Inače pre porođaja kupila sam kutiju adaptiranog mleka, novu flašicu i ponosna sam što ništa od toga nismo koristili, kutija je ostala neotvorena. To je moja sreća, moj pogled, najlepši osećaj na svetu, pa i celu noć da sikimo i da spavamo u rukama sve je to ok i crvene i bolne bradavice, samo nema predavanja, najlakše je uzeti dohranu a onda nema nazad. A kad smo napolju najlepši je osećaj kad mama ne mora da nosi termose čuda sva živa da bi ako je bebica gladna to rešili već je hrana uživanje i za mamu i za bebu. Sve je to priroda svoje učinila samo treba u današnje vreme isključiti uši, ne slušati ''mora da je gladna'' osim od pedijatra, pa iskreno i ako je nekad malo gladna ako vuče celu noć nadoćiće mleko i biće. Iskustvo čini čuda.