Bilo je to onog hladnog januara ove 2018.-te... Na svet je došao naš Stefan, ali pod malo neobičnim okolnostima. Nekoliko dana pred termin, lekari su na ultrazvuku registrovali aritmije ploda i morao je da se odradi hitan carski rez... Beba poslata u drugu bolnicu na posmatranje, a ja sam ostala sama na odeljenju ginekologije, bez ikog da objasni šta će biti sa mlekom za bebu i kako da ga sačuvam, a najvažnije mi je bilo da dojim svoju bebu... Četvrti dan, boli rana od reza, ali bole i grudi, krenulo je mleko. Ne mogu da mrdnem iz kreveta, a nigde sestrica, a još počele i glavobolje od spinalne anestezije... Napokon uhvatih jednu sestricu i pokaza ona meni kako da se prstima izmuzam. Nismo očekivali ovu situaciju, nismo ni spremili pumpicu za izmuzavanje... U bolnici nema gde da se sačuva ono najvažnije prvo mleko - kolostrum... Kaže sestrica: "Ma svakako ti ne treba to mleko, nije ono toliko značajno."!?! Zdravstveni radnici... Još jedna glavobolja... Srećom, beba je stabilno, ja se i dalje prstima izmuzam. Nakon nedelju dana idem u bolnicu gde leži beba, svaki bol prestaje, napokon smo zajedno... Navikli ga tamo na dohranu, ali kad je osetio majčinu toplinu, sve je krenulo na bolje. Izmuzala sam se pumpicom, a Stefana hranila na flašicu. Došlo je vreme, nakon 10 dana, da idemo kući. Sad je bilo pitanje hoće li hteti da sisa. Nismo ni čekali patronažnu sestru da nam pokaže, sam je uspeo da povuče mleko, heroj moj mali, uspeli smo! Baki su krenule suze radosnice, a potajno i meni... Kasnije, bilo je bola, krvi na bradavicama, u nekim momentima i straha od tog bola, ali nismo se predavali. Danas, Stefan ima 4 meseca i skoro 8kg i ništa drugo osim mleka ne želi da ručka. Doktor nas je pohvalio da nismo kao većina gde majke, iako mogu, ne žele da doje. Kaže da su bebe na dohrani "celulitaste", Stefan je fino popunjen, ni mršav ni debeo. Majčino mleko nema premca... Ponosna sam na nas!