Dan koji trebao biti najlepši u mom životu, jer sam rađala svog prvenca, pretvorio se u katastrofu. Od samog rođenja moj sin je bio odvojen od mene. Nesvesna, uplašena i neupućena u dojenje i situaciju koja me je snašla izašli smo kao pobednici iz borbe moj sin i ja. On jer je dobio nešto sto nema cenu, moje mleko, a ja jer sam pretrpela i upale i ragade i uspela. Dva meseca smo bili razdvojeni. Dok je bio na intenzivnoj nezi izmlazala sam se i nosila svoje mleko, kada sam ležala sa njim dojio je. Nije odbijao. I on je znao da je to melem za dušu. To ga je i spasilo. Nije to samo hrana. To je bliskost, to je nežnost, to je neopisiv osećaj spokojnosti, to je ta bezgranična i neraskidiva veza koju stvaramo na samom početku. Da, bilo je teško. Noćima sam se budila, izmlazala do besvesti kako bih uspostavila laktaciju. Nisam znala ni za stručnjake, nisam znala ni da postoji toliki broj žena koje imaju problem sa dojenjem. Zaista me je samo vodio taj unutrašnji glas, čuveni majčinski instinkt, da ja to moram i da ja to mogu. Istrajnost i upornost se isplate jer to sto je priroda sama omogućila, to nema cenu. To je privilegija za nas majke da od prvog dana jednim potezom pružamo i ljubav i zdrav obrok za naše najmilije.