Nikada se nisam zanimala za materinstvo, drugu decu, mame i njihove priče te sam potpuno nespremna rodila jednog divnog dečaka Mihajla. Tako sam naučila da smo mi porodilje osuđivane zbog svog neznanja. Kada sam se porodila nisam znala kako pravilno stisnuti bradavicu nego sam laktacijskim sestrama govorila da nemam mleka i tražila dohranu za sina. Tek treći dan po porođaju saznajem da mi dete ima fiziološku žuticu i prilazi mi sestra pita zašto ja ne dojim svoju bebu. Pokažem joj grudi na šta se ona zabezekne kako nisam dobila upalu i zašto ne kažem da me boli. Ja sam, dragi moji, mislila da to tako treba da bude a i sve me je ostalo bolelo zašto ne bi i grudi?! Tako je ona meni odmah donela sterilnu bočicu i pokazala mi kako da se izmlazem i odnesem na neonatologiju kako bi dali bebi hranu. Ja sam to radila na dva sata, uvek u novu bočicu I beše mi bolje. Sutradan ujutru su mi doneli sina ali on nikako nije bio zainteresovan da povuče svoju siku... tek iz nekog položaja posle više sati mučenja uspeva da "uhvati" levu dojku, desnu nikako! Oh, kad se setim koliko mi je samo teško psihički pao taj početak I osude laktacijskih sestara da ja u stvari ne želim da dojim - zato nemam mleka a pri tom mi nisu ni pogledale grudi. Teško je pao i dolazak kući sve vreme sam se molila da uspemo i naravno posle toliko upornosti i sada dojim svoju bebu i imam više nego dovoljno mleka. On će za koji dan da napuni punih pet meseci, ne želi nikakve dude, flašice, ima svoje lokice i dobija ih kada god zatraži. Moja priča nosi naravoučenije da ne treba odustajati od dojenja tako lako, ako se nekim ženama ne radi njihov posao koji bi trebao biti za njih same najvredniji, pokažimo im da je naš posao-biti dojilja najlepši i najteži, dajmo drugim ženama motivacije da budu pre svega bolje žene a zatim bolje majke svojoj deci, supruge svojim muževima, ćerke svojim roditeljima.