Kao buduća mama sam iščitala sve knjige, literature, seminare o dojenju, kako bih svog prvenca dočekala spremna „kao zapeta puška“, ali postoje neke stvari za koje ne možeš da se spremiš. Dojenje je bilo uspešno, danonoćno, dugačko i često. Posto mi je laktacija bila povećana, odlučila sam da ne pravim zalihe za momente kada nismo zajedno. Prva prilika da izađem i odem kod drugarice na devojačko veće se završava sa pozivom od supruga, da nam se sin od dohrane ovaj put ispečatirao, i da povraća. Odlazak u bolnice, sa žurke u miniću, sa ful šminkom, suprug u trenerci. Alergija na proteine kravljeg mleka, kasniji testovi pokažu i jaja i orašasto i višnje. Trudila sam se da budem vredna dojilja, i svog sina nakon vraćanja na posao dojim još dosta, prativši savet našeg gastroenterologa da je to za dete poput "ferarija". Mama mu je obezbedila Ferari do 23 meseca i sama ništa od navedenih namirnica nisam konzumirala. Bila sam izuzetno mršava, umorna, ali sa najvećim osmehom na licu - jer svako ko želi, on to i može. Kad imaš jasan cilj, ništa nije teško. Moj sin i dalje ne sme da konzumira iste stvari, mama sa završetkom dojenja može sve, ali krišom da je ne vidi njen mali njupadzija.