Moja prva trudnoća bila je, da kažem, "normalna". Na svakoj kontroli sve je bilo u redu, ali se ipak desilo da se porodim ranije, u 35.nedelji trudnoće. Uprkos početnoj radosti i sreći, ubrzo su stigle loše vesti. Bebina pluća nisu dovoljno razvijena, bila je veoma lose, prva noć jedva pregurana. Familija, prijatelji, svi su bili uz nas i pružali nam podršku, a meni bliske žene pitale su me šta ću sa mlekom, koje je polako krenulo da nadolazi.. kako šta ću? Laktaciju neću prekidati- to nije opcija! Izmlazala sam u početku male količine mleka, ali bebi dovoljne. Od 3. dana sestre su joj počele davati moje mleko i ja sam bila presrećna. Odlazila sam u porodilište tri puta dnevno da ostavljam mleko za moju malu mrvicu koja nije mogla da sačeka svoj termin. U toj prostoriji gde smo sve mi mame prevremeno rođenih beba izmlazale mleko, srećne sto iako nisu sa nama naše bebe imaju nešto naše, nešto da se povežu sa svojim mamama koje su im bile potrebne, shvatila sam koliko su mame zapravo jake. Sve smo mi tu, zabrinute za naše "mladunčiće", davale najbolje od sebe. Svaka sa svojim mislima i brigom. Da bih održala mleko morala sam da se izmlazam na svaka 3 sata i ja sam to strogo poštovala. U toku 24 časa obavezno je bilo izmlazanje na svaka 3, da bi beba kad dođe kući samo mogla da nastavi tim tempom. U početku je bilo manje mleka pa je to trajalo po desetak minuta, ali posle mesec dana trajalo je i po 40-50 minuta. Moja beba je bila u inkubatoru 28 dana, a onda sam počela da je dojim u porodilištu i nije bilo lepšeg osećaja. Bila sam iscrpljena kao da mi je beba kod kuće već mesec dana, od nespavanja, buđenja noću, beskrajnog izmlazanja ali srećna do neba što sam to uradila za svoju bebu i što će ona moći da sisa. Posle 5 nedelja izašla je iz porodilišta, baš na datum kad je trebalo da se rodi. Nastavili smo sa dojenjem punih petnaest meseci. Naša junakinja danas puni 4 godine, mamin borac.