Dojenje je privilegija svake majke koja uspe da ga uspostavi i zadrži laktaciju. Nažalost nisu svi te sreće, što zbog toga jer nosi poteškoće, što zbog neznanja.
Slično kreće i moja priča. Majka sam 15- mesečne Sofije, ili od milja Sofi. Lekar sam, ali svoje dete ne znam da lečim. Teorijski sam sve znala, praksa mi je zatvarala vrata pred sopstvenim detetom, Bila sam pred iskušenjem da li ću to moći obzirom šta sve majčinstvo nosi. U porodilištu je bilo sve "bajno I sjajno", hranili su je adaptiranim mlekom, moju dojku je dobijala zbog stimulacije laktacije po par minuta dnevno. Nije bilo prijatno ni malo, biću iskrena, ali sam želela dojiti! Uskoro sam bila kod kuće, stavljena na probu sopstvene izdržljivosti. Sofi je bila na adaptiranom mleku, a ja sam je često stavljala na dojku. Želela sam da dojim! Suza su same padale niz obraze, bradavice izuzetno bolne, nekada pomišljala i da odustanem od dojenja, ali nisam. Želela sam da dojim! Uspostavila sam laktaciju, ali ne lezi vraže, eto ga nova muka. Dojke su sada krenule da proizvode više mleka, a beba je počela da spava celu noć. Dojke su bile bolne, tvrde, napete. Izmlazala sam se, ponekad je i budila. Muž mi je bio izuzetna podrška. Prevazišli smo i tu fazu. Onda smo uletali u " skok u razvoju", manja količina mleka, često sisanje, bolne bradavice, i tako u začarani krug, itd...
Danas Sofi i dalje siki, jer se najlepše i najslađe uspavljujemo uz siku. Danas se smejemo kad god kažemo reč "sika" Danas me ništa ne boli dok siki. Danas uživamo i razmenjujemo nežnosti kad god siki. Danas bi mi bilo žao da nisam uspela uspostaviti i održati laktaciju. Danas je Sofi jedno zdravo, nasmejano, veselo i zadovoljno dete. Danas se svega setim samo kad drugima želim da pojednostavim kroz iskustvo da je majčino mleko najzdravije za decu, da ne postoji "nekvalitetno majčino mleko", da majka ne može da nema dovoljno mleka i slično. Dojim zato sto sam želela da dojim!