Ćerkicu nisam dojila. Zapravo nije sisala, a ja sam je dojila verovatno i više i emotivno jače nego njenog godinu dana mlađeg brata.
Malenu čestito nisam ni zagrlila nakon porođaja, a već je morala ići dalje, sanitetom za Beograd, u neizvesnost odeljenja intenzivne nege, sama da se bori svojom malim lavovskim srcem.
Mogla sam da plačem, imala sam svo pravo na to. Nisam. Mogla sam da se složim sa majkama koje su držale svoje bebe u naručuju a nisu ih htele dojiti zbog prethodnih loših iskustava, imala sam svo pravo da budem preplašena. Opet nisam. Mogla sam da poslušam sestre u porodilištu i da ne pokrećem laktaciju "džabe" kako su me "savetovale" jer beba nije uz mene. NISAM HTELA. Bez pomoći naše malene hrabrice ali snagom svoje volje, mleko je krenulo. Bolelo je spolja, unutra je vrištalo: "Nastavi!!!" Merili smo - prvih 10 kapi, pa prst visine u bočici, pa dva prsta...i zamrzavali ga... "Piće ga kad-tad, zamrznuto može šest meseci da opstane!"
Tri dana posle izlaska iz porodilišta, prvi susret sa našom malenom heroinom. I saopštenje sestara da možemo ostaviti bočice sa mlekom, ako ga imam... Sreći nikad kraja!!! "Popiće ga mnogo ranije, značiće joj da ojača!" Svaki dan nove 3-4 bočice i dozvoljenih sat vremena dnevno sa malenom. Već je bila bolje, nije više bila u inkubatoru, imala je svoj krevetac, i roze posteljinu... I mamino mleko kroz sondu ide u njen mali stomak! I tako 25 dana, pa još 36 dana zajedno u bolničkoj sobi, pa još dva meseca kući... Posle je mleko stalo.
Možda se ovo nekom zove "izmazanje", ja sam našu hrabricu D-O-J-I-L-A! Da ojača što više može, da odreaguje, da me prepozna...
Istina je, nikad je nisam privila na grudi da je zadojim sa uspehom, probale smo, nije moglo... Ali dojila sam je, svakom kapi svoga mleka koje je poteklo i koje je popila.
Nije dojenje samo da uzmeš bebu na grudi i da ona vuče ili bezbrižno dremka. Dojenje je svaka misao majke koju ugradi u svaku kap mleka koju beba popije, na ovaj ili onaj način.
Naša borba još traje i trajaće, ali kada pogledamo danas našu Sofiju mudroliju, kada nas ozari svojim plavim očima, kada se nasmeje, znamo da smo odličan posao onda obavili. I da nema nazad, samo napred u nove pobede!