Kada sam bila trudna stalno sam razmišljala da li ću imati mleka ili neću. Moja majka nije dojila ni mene ni mog brata. Ja sam resila da budem uporna i da probam da je dojim makar malo. Sto je najgore imam 43 god, nemam štitnu žlezdu, ostala trudna iz vto i porodila se carski. Posle porođaja u bolnici neće da krene mleko, svim ženama oko mene krenulo samo meni nešto malo. Probala babica da me izmlaza slabo, uzela pumpicu slabo. Bebu stavim na sisu plače nema mleka dovoljno. Svih 8 dana su je prihranjivali. Toliko mi je bilo žao sto nemam svog mleka da joj dam. Dali ima goreg osećaja sto ne mogu ništa da uradim. Izađem iz bolnice i rešim da opet probam, dođe mi jedna divna žena koja je babica po struci koja me je danima izmazavala i ja pomalo kad ona ode. Napokon je krenulo. Boze dali postoji lepši osećaj kad bebu privijete uz sebe i osetite kako njene male usne vuku mleko iz vas. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nemam dovoljno mleka ali se trudim da je što više stavljam na sisu jer znam koliko je majčino mleko bitno za njen rast i razvoj. Svim ženama želim da poručim da se bore da sisaju bebu i kad žele da odustanu nek se sete samo da ništa u životu nije moguće bez velike borbe i upornosti.