U toku prve trudnoće, tačnije u 8 mesecu trudnoće, krenuo je kolostrum, uplašila sam se, nisam znala ni šta je ni da li je sve u redu sa mnom. Doktor je rekao da je to normalno. Porodila sam se, borila sam se da beba prihvati dojenje, uspela sam. Mnogo noći je moja malena devojčica Teodora provela na dojci, nekako uvek obe zaspimo tako. Nakon njenih navršenih 8 meseci, opet sam ostala trudna. Morala sam da joj uskratim dojenje. To mi je bas teško palo. Evo Bogu hvala sada dojim drugu ćerkicu. Moju malenu Helenu. Rođena je na dan zaštitnice zena. Na Sv. Petku. Mamina curica sada ima punih 6 meseci. Cuclu varalicu ne prihvata, pa se uspavljuje na dojci. Najviše na svetu voli da sisa. Dok je dojim često razmišljam kako to maleno, prelepo stvorenje zavisi o mom mleku. Njen život i potreba za hranom zavise od mene. Dojiću je i kada joj budu izašli zubići, i kada me bude ugrizla, dojiću je sve dok ona to bude želela. Jer ona je moj život mali. Dojenje je najbolji način komunikacije između mame i bebe. Dojiti je sreća. Pozdrav 😉