Dojenje, to je po mom iskustvu nešto najlepše. Nešto što me povezuje s mojom bebom. Iako sam imala poteškoća na porođaju, cilj mi je bio samo videti svoju devojčicu, poljubiti je, poželeti joj dobrodošlicu na ovom svetu i olakšati njoj navikavanje van stomaka. A to je i svrha dojenje je mojoj curici zaista pomoglo, samim tim što ja nisam u bolnici bila upućena kako dojiti, već sam dosta čitala i jednostavno to je nešto što se ne ući, priroda je ono što nas tera. Meni je dojenje pokazalo majčinstvo, onda sam se osećala kao majka, kao zaštitnica svoje bebe, čini mi se da sam dobijala snagu za nju, kada mi je najteže bilo. Kada je vidim kako sisa, kako je bespomoćna bez nas majki. To me je dodatno guralo napred da je dojim, da budem pored nje, i kada smo se borile s grčevima, kada je bolesna bila, prisloni glavicu uz dojku i spava. Možda će me neko kuditi, moja beba spava sa mnom, tako je uvek uz mene. Od samog početka nije htela da spava u svom krevecu. Ali se ne kajem nijednog trenutka što je pored mene, gledam je kako mirno i bezbrižno spava. Mama je tu i kad je vruće i hladno. Mene je dojenje napravilo majkom, i moju bebu sigurnijom..