Dok sam bila trudna jedva sam čekala da uzmem svoje dete u ruke, poljubim ga i prvi put podojim. Razmišljala sam samo o tome da šta god da se desi neću odustati od dojenja. A zatim je došao i dan kad je moja devojčica došla na svet. Sve je prošlo kako treba, samo što nisam mogla da je podojim, napila se plodove vode i morala je svu da izbaci pa tek onda. Pitala sam sto puta, da li je gladna, da li mogu sad da pokušam, dobila sam uvek odgovor ne, nije gladna dok još bljucka vodu. Tako je prošao jedan dan. Drugog dana doktor se ljuti na mene, grudi tvrde kao kamen, ja ne znam da se izmuzem, dete polako počinje da sisa, ali plače gladno, nema dovoljno mleka. Setim se doktorovih reči vezanih za posledice stvrdnjavanja grudi, mastitisa i rešena da reagujem na vreme zovem sestru iz boksa da mi pomogne sa izmuzavanjem. Ona me izmuzava, boli i više nego što sam mislila. Kad god zaboli uhvatim je nežno za ruku da ublažim bol. I onda je krenulo sve kako treba, dojim svoje dete presrećna... Do sledećeg jutra... Dolazi ujutru pedijatar i kaže mi da beba polako žuti i da čekamo sledeći dan ako požuti još da ide na "sunčanje"... Nadala sam se da neće ali 4-og jutra njegova dijagnoza je bila da je baš požutela i da je najbolje odmah da je stave u inkubator sa UV svetlom... Znala sam da je tako najbolje za nju i da što ranije krenu sa "sunčanjem" brže ćemo kući.. A onda su je odveli a ja sam plakala kao kiša, nije je bilo 5 min a ja sam se osećala kao da je nema čitavu večnost. Rekli su mi usput da što više mog mleka će sniziti nivo bilirubina i brže će nestati žutica. Tu je krenulo moje izmuzavanje... Dok sam nosila mleko da joj daju, ona ogladnela i plače tamo sama bez igde ikog oko sebe, ja slomljena se vraćam i krećem sa izmuzavanjem. I dok se sve žene oko mene odmaraju ja stojim zbog rane i izmuzavam se po sat vremena, odnesem mleko, pitam za koliko sledeće treba da donesem, odmorim pola sata pa ustajem i krećem sa izmuzavanjem i to je trajalo 3 dana. Bila sam iscrpljena ali nisam odustajala. Poslednjeg dana smanjio se do tad visok nivo bilirubina i mogle smo kući, a ja znam da sam joj pomogla zbog tolike upornosti. Evo i danas posle 18 meseci još uvek dojim svoju malenu devojčicu i znam da niko ne treba da odustane na početku od dojenja zbog malih poteškoća jer po meni je dojenje najlepša veza između majke i deteta.