Od momenta kada sam ostala trudna, i prvi, a sada i po drugi put, znala sam da hoću da dojim i bila sam ubeđena da ću to uspešno i ostvariti.
Naime, obe trudnoće super prošle, oba prva podoja uspešna i cilj ostvaren. Najdivniji san jedne majke. Sina sam dojila 14 i po meseci, a ćerku evo 8mi mesec. Naravno, u početku sam se pridržavala režima ishrane, unosila do 5l tečnosti dnevno kako bih svojoj deci obezbedila što bolje mleko i poštedela ih grćića.. Naravno da sam uspela. Neprevaziđena lepota dojenja je u bliskosti majke i bebe, taj tren niko i ništa ne može da zameni. Ljubav se oseća obostrano, bebini pogledi, disanje, stanje spokojstva i nenadmašivog mira. Ne, nikada mi nije bilo teško, čak ni kada sam nakon ovog porođaja zapatila mastitis.. toliko sam bila istrajna, ležala sam 7 dana u bolnici, a 8 dana nisam smela dojiti. Bilo mi je preteško bacati svoje mleko, plačući sam to radila nakon svakog izmuzavanja na 3h, znajući da moje dete tih dana mora biti na dohrani, ali jedno sam nikada znala - ne bih odustala. Nakon izlaska iz bolnice nisam smela. Još 24h da dojim, najteži sati mog života. Ćerku čim sam uzela u ruke posegnula je za sikom. Tuga. Ja ne smem da joj dam a ona želi, plače...Ali, dočekasmo sutradan vreme za podoj, stavljam je na siku, a ona sva treperi od sreće, trese se... ima li ista lepše, Jači osećaj? Ona želi blizinu, toplinu, ljubav i na ovaj način joj 100% to sve dajem. Ona uživa, ja cvetam...
Za tako puno sreće, malo truda dati od sebe je prava sitnica, a onda sledi intenzivno uživanje u onome sto nećete nikada više moći svom detetu pružiti u životu. Zato majke uživajte u dojenju, gledajte da što duže traje jer nije poenta samo u tome koliko je majčino mleko zdravo i hranljivo. Ljubav i bliskost su jači ako dojite - potpisujem.